Vodeni Feniks (tranzitni Mesec u Škorpionu)
Odškrinuvši vrata, slaba svetlost pala je na pod
njene spavaće sobe. Nije palila svetiljku u sobi , već je zakoračila na hladni
drveni pod. Zatvorila je vrata i ostala u mraku. Podigla je roletne i dozvolila
da se Mesečeva svetlost probije kroz okno prozora. Suze su krenule niz njeno
lice. Isprva podsećajući je na jutarnju rosu, a zatim se kapljice umnožiše i uskoro
bujica suza poteče niz njene obraze. Besno je strgla haljinu sa sebe i ostala u
donjem vešu i čarapama. Sela je na pod sobe, gledajući svoje uplakano lice u
staklenim vratima koja su vodila na omanji balkon. Suze su i dalje tekle. Više
nije mogla i nije htela da ih zaustavi. Više nije mogla da se kontroliše.
Osećala je da se toliko trudi, a da nema kontrolu nad svojim životom. Bila je
besna na život, na ljude, na okolinu. Ništa joj nije polazilo za rukom. Svaki
trud je mogla da pusti niz reku. Nije više znala šta da radi. Čega treba da se
odrekne, kome da se obrati, kuda da ide? Izgubila je svoj kompas. Zaboravila je
ko je. Zaboravila je da oseća, da živi u trenutku, da leže i budi se nasmejana
i zadovoljna.
Pun Mesec privukao joj je pogled. Bio je tako očaravajuć, tako nežan, tako drugačiji od tmurnog trenutka. Hipnotisao je i zavodio polako, ali sigurno. Suze su prestale da klize niz lice. Ostao je samo trag maskare po obrazima. Što ga je više gledala, to se osećala mirnijom. Duboko je disala i počela da osvešćuje svaki udah i izdah. Srce je usporilo svoj hod i smirilo se. Više nije osećala uznemirenost i bes. Otpustila ga je. Gledajući ga, osetila je toplinu u grudima koja je počela da se širi telom. Osetila je blago i nežno peckanje u prstima na rukama i nogama. Energija je strujala telom, čineći je opuštenijom. Imala je utisak da mu vidi osmeh i uzvratila je. Osmehnula se i njime otpustila i poslednju težinu koju je osećala. Osećala je vibraciju i blago peckanje celim telom. Pogledala je prozorsko okno i susrela se sa sobom. Lice iz okna joj se smešilo bez tragova suza na obrazima. Blago joj se osmehivalo očiju boje najmističnijeg safira. Dodirnula je nežno okno i povezala se sobom. Hladan i snažan talas energije prostrujao joj je telom. Imala je utisak kao da se ponovo rađa. Ustala je iz pepela, ojačana, sigurnija, snažnija. Skinula je veš sa sebe, otvorila staklena vrata i spustila stopala na hladne pločice. Hladnoću nije osećala. Stajala je naga pod mesečinom i upijala njegovu energiju. Udisala je život. Udisala je svoje postojanje.
